include_once("common_lab_header.php");
Excerpt for Tuđina: Ogledala u crno belom by , available in its entirety at Smashwords

Note to Editor:

Text in this manuscript is INTENTIONALLY in both grey and black fonts. All scenes involving ghosts are in grey. All scenes about living characters are in black. This has been carefully edited this way.



IT IS NOT A DEFECT.



Zadnja korica

Lesli se bori da se odbrani od stalnog rasizma zbog svog bi-rasnog odnosa. Čikago 1970-tih. Ona je 18, a njen dečko je crnac. Stalno je izbegavaju i sramote jer prkosi dugogodišnjem američkom tabu protiv takvih veza. Bela Amerika je nemilosrdna u svojim krajnjim, dehumunizirajućim predpostavkama o njenoj motivaciji, ali nju pokreću tajanstvene sile.

Rođena u Americi, Lesli ne zna, ali je njena baka "prolazila". Njena baka je bila postiđena i prinuđena da se pretvara da je od ljudi koji su, kasnije u njenom životu, u zanemarenom uglu Holokausta Drugog Svetskog rata, sadistički istebili stotine hiljada njenih ljudi, kao rasno nepoželjne. Ova klanica je progutala pola njene porodice, koja se vekovima pre toga, borila kao deo eksploatisane manjine - omrznuti "inferiorni".

Leslina porodica je izgubila sve - svoju kulturu, svoj identitet, svoju istoriju, svoje samo-poštovanje i svoje samo-pouzdanje. Samo jedna stvar ostaje koja bi mogla izvršiti preokret ovog kulturnog genocida, poslednja stvar koja ide, kad je sve izgubljeno...


Ko je blizak




TUĐINA

Ogledala u
crno belom

Linda Keres Karter



Copyright 2018

by Linda Keres Carter

All rights reserved



ISBN-13: 978-1530658053
ISBN-10: 1530658055 



Mojoj dragoj prijateljici u Beogradu, Nadi Ljubić, velika zahvalnost za neverovatan poklon – saznanje o poreklu koje sam dugo vremena osećala, a koje je, sve vreme bilo naj važnija stvar u mom životu. Bez tvog podstreka i neumornog strpljenja s bezbrojnim pitanjima, ova priča nikada ne bi bila napisana.



'Najgora stvar koju nekome možete učiniti je oduzeti mu sećanje o sebi.' –

Rendal Robinson

'...ljudi koje ovo rade – praktikuju rasizam – su (li{eni, ucveqeni). Postoji nešto iskrivljeno u njihovoj psihi. To je kao duboka neuroza koju niko ne ispituje. Deluje ludo. Jeste ludo. A i ima isto onoliko štetnih posledica na bele ljude, verovatno koliko i na crne ljude.'

- Toni Morison

Američki rasizam je iskrivljenje Post Traumatskog Ropskog Sindroma1 odbeglih robova Evrope.

- Linda Keres Karter



1. Joy DeGruy, Ph.D., Post Traumatic Slave Syndrome, Joy deGruy Publications, 2005 I



Volim ljude progonjenih manjina. Mi smo bomba. Mi imamo nadljudske moći. Moramo. Moja odanost nema granica i u naše ime ću proći kroz ma kakve poteškoće. Čak me i znaju kao nekoga ko će i nas podnositi.

'Amerika mi želi reći da mi je nemogiđe definisati 'moje sopstvo' preko Velike (rasne) podele. Ameriko, poljubi mi dupe.'

- Lesli, 2017

Odbijanje

Brak sklopljen u Srpskom nebu 1976

Jovanka, od nedavno regrutovana kao Anđeo čuvar je bukvalno igrala u kolu u Srbskom Raju kad je čula za Američkog brata koji je sudbinski određen da spasi njeno kumče Lesli iz Tuđine. Kako je igrala, buket sićušnih crvenih cvetića je ludo poskakivao na kraju njene, do struka dugačke, sjajne, plavo-crne kose. Još crvenih cvetova je poigravalo po rubu njene crne kecelje. Iznad njih, po celoj kecelji, redovi zlatnih novčića su zveckali visokim tonom udaraljki uz muziku.

Za njenog žvota na zemlji, u vreme kada je čak i kožu za par cipela bilo teško naći, nikada nije bilo nikakvih novčića da ukrasi njenu kecelju. Ali Bog na Svojim Nebesima je uvek naj popustljiviji prema onoj Svojoj deci koja su položila svoje žvote braneći svoje bližnje čije su se linije nasledstva sada ugasile, bez dece ostavljene na zemlji da se mole za njihov nebeski počinak.

U raju su mnogi novčići na njenoj kecelji bili od čistog, čistovetnog zlata. Bilo ih je toliko da je posle igranja satima, oko struka od njihove težine, osećala ranice od trenja. Dodala je i izvezene crne tregere da bi ih udobnije nosila.

Bilo je i manjih zlatnika koji su visili sa njene marame, sa vrpcama majušnih, blistavih đinđuva koje su se slivale preko njenih ušiju. Ako ovi detalji podsećaju na haremske devojke, to nikada niko nije pomenuo, jer bi to bilo suviše sramno podsetiti se na koliko je njihovih devojčica bilo ukradeno i prodato u haremsko ropstvo. Zlatnici, dar od Boga, i đinđuve su isticale njene krupne, svetlo braon oči sa sitnim zlatnim mrljama, dramatično oivičene crnim trepavicama i obrvama.

Njene cipele, od pletene štavljene kože sa uzdignutim uvijenim vrhom na prstima su nagoveštavale da može leteti dok je igrala, više po vazduhu nego po tlu. Kretala se kao dražesno dete složenim pokretima tipičnim za jaku inteligenciju pokreta.

Kolo je veoma aerobično. Igra se u krugu sa osnovnim modelom od tri koraka s lakim odskocima u mestu, koje prate tri koraka na desno. Uz svaki korak igrači stoje nesvakidašnje uspravno uz skok u vis, što je više moguće. Muzika je glasna i većinom ritmična u stilu Srednje-evropskih seljaka, s izraženom harmonikom.

Jovankina grupa je igrala komplikovanu koreografiju. Ona je uključivala korake Kozačkog stila koje su dečaci radili, čučnuvši a onda skačući uvis s jakom šutom unapred. Sobzirom da su bili u Raju, dakle, gde gravitacija ima manje efekta, naročito na duhove kao što su oni, njihovi kozački šutovi počinjući iz pozicije čučnja, su ih slali preko pet stopa uvis. Bilo je to vrlo impresivno.

Sve devojčice i dečaci u Jovankinom krugu ili kolu su bili iz Krajine, Ničije zemlje koja je tri veka određivala granicu između Srednjeg Istoka i Zapadne Evrope. Nije to bilo slučajno. Bilo je to delo volje. Njihove volje.

Za vreme njihovih života na zemlji, većina su bili čuvari Kapije, odbegli robovi koji su odolevali napadima svojih turskih porobljivača sa Istoka, koji su još uvek sprovodili prisilno ropstvo nad svojom braćom i sestrama sa istočne strane granice, u okupiranoj Srbiji. Ostali su bili iz generacija koje su došle posle tog ropstva, kada je njihov položaj skliznuo na nivo gamadi, i kada su poumirali braneći svoje nemoćne.

Svi su bili besprekorno dosledno odeveni, devojke sa svojim crnim suknjama, zlatnicima i cvetnim vezom, a dečaci u istim prslucima i fesovima. Svaki od njih je bio ili vrlo lep ili u naj manju ruku izuzetno zanimljiv.

Upravo je završavala sa igranjem, pomalo zadihana, kad joj je jedna, mnogo starija duša mornara koji je preživeo brodolom sa imenom Dušan, ispričala o svom pra-pra-pra unuku Danijelu, Američkom bratu kome je bilo suđeno da spase Jovankino kumče, Lesli.

Dušan je bio dosta visočiji od šest stopa, sa izraženim mišićima za nekoga ko se još uvek kretao kao mačka. Imao je široke vilice i debele obrve naglašene dramatično izvijenim obrvama i toplim, crnim očima kojima je sevao kao raskalašni čarobnjak – izuzetno zgodan dasa.

Na zemlji je živeo u doba kada je još uvek bilo nekoliko luka na Balkanu iz kojih su kretali brodovi koji su plovili čak do Kine, ostvarujući se po celoj planeti. Njegov brod se u uraganu nasukao na Spoljnje Obale onog dela koji je postao Severna Karolina, trideset godina nakon Kontakta, 1522. godine. Ljubazni lokalni domaćini su ga prihvatili i među njima je dugo poživeo, ostavljajući za sobom mnogo voljenih potomaka crne boje.

Morao je da viče da bi se čuo od graje ostalih, “Čujem da pokušavaš da pronađeš čoveka učena o Balkanu u Americi. Imam ja pravog genija za tebe!” Rukom je pokazao prema vratima i oboje se probiše iz te bučne prostorije.

Onda joj je rekao o svom pra-pra-pra-pra-pra-unuku Danijelu. “Stvarno je super,” reče, “Pravi biser. Mora da vidiš tog momka.”

“Misliš li da može da razume moje kumče Lesli?”

“Šta treba tu da se razume?”

“Ona ne zna da je Krajiška Srpkinja niti šta se sa nama dešavalo. Njoj su rekli da je Hrvatica,” reče ona, a onda ogorčeno, “iako niko nije ni prihvatio njenu porodicu.” Dramatično je spustila glas i sagla se prema njemu . “Ona je žrtva kulturnog genocida, izgubljena u Tuđini.”

“Gospode Bože!” reče mornar krsteći se s tri prsta. “Kakva okrutnost. Živeti bez znanja da si Srbin! Kako svet uopšte može imati smisla?”

Ali je onda kucnuo po ramenu pri pomisli, “Ah, ali ti znaš. Danijel je obuzet tim predmetom.” Reč “obuzet” je izgovorio sa strahopštovanjem.

Jovanka nastavi sa svojim objašnjenjem, “Da, ona je sasvim odbijena. Lep je to prizor. Sve što ona zna su oni koji joj se čine bliskim, ljudi tamo koji su slični nama, i to su oni koje ona voli, naravno – Amerikanac koga ima se, kako se kaže, asimilovao. Hvala Bogu.” Prekrstila se. “Mi smo tako ponosni. Ali je drugi Amerikanci zbog toga progone, jer je odabrala Carstvo Nebesko. Naravno da je depresivna.

“Ono što nam treba je da nju neko spase i končano uvede našu porodicu ponovo u život na svetu. Nikada mi nećemo nestati, nikada.” zakle se ona. “Samo uspavani, čekajući proleće,” reče ona, vatreno razmahnuvši ruke, “da procvetamo!”

“I on je taj koji treba da pokrene cvetanje, a?” gurnu je on nemignuvši i uz grohotan pohotan smeh. “Pa, onda da ti kažem o tom dečku. Ovo sam morao da uradim na ženinoj strani porodice, u svetu Čovan duhova.

“Tamo je vrlo striktno,” nastavio je. “Tamo moraš voditi računa o svojoj deci svih sedam generacija, i sve tvoje odluke dok si živeo treba da su za svih sedam generacija. I kažu da je veza naj jača sa poslednjom od sedam generacija. Žena me terala da se toga pridržavam, pa sam sada srećan da jesam, 'jer taj dečko, kunem se, sve sluša šta ja kažem. I on me traži! On i ne shvata da to radi, ali to čini da me još jače traži!”

“Da, volela bih da upoznam tvoju ženu,” rekla je Jovanka. “Apsolutno obožavam narode koji su izumrli. Oni su mi omiljeni. Znaš, moramo se držati zajedno, i biti što je moguće bučniji...naj bučniji od duhova.”

“Molim te nemoj moju ženu učiti da bude bučna kao Srpkinja,” našalio se.

Jovanka se vrlo glasno nasmejala, pljesnula ga po ruci i šaljivo uzviknula, “A ja ću od nje saznati tajne kako da ovako nepristojnog drugara kao što si ti držim u redu!” Nekoliko ljudi se okrenulo u njenom pravcu, uznemirani svom tom pometnjom.

'Kako iko može tako nešto reći o meni?' upitao je on.

“Svako ko se upoznao s tobom,” uzvrati ona.

“Da, sestro, vidim kako bi to bilo biti u porodici sa tobom,” reče on.

“Pa, raci mi o tom tvom genijalnom detetu,” reče ona.

“On je jedan vrlo poseban mladić. Odkako je bio malo dete, uvek me pratio kud god sam ga vodio, malo dalje nego što je želeo da ide. Naučio sam ga kako da pređe mnoge uske brodske stepenice. To mu je kasnije dobrodošlo kad se počeo diviti šta nam je Turčin uradio!”

“Bože sačuvaj!” uzviknu Jovanka krsteći se.

“Ja sam samo morao nekoliko knjiga da postavim na njegovom putu i odmah je shvatio, i ispravio se. A zašto tvojoj devojci treba da on bude crn?” upitao je on. “Neobičan zahtev od nekoga iz Amerike. Bar ja znam jer se većina mojih potomaka smatra crnim.”

“To su ljudi koje ona sluša,” odgovori Jovanka. “Ona ih je pogrešno prihvatila za nas. Oni su naj više kao mi. Zar ne vidiš? Ona ne zna ko je, ali oseća. Potapšala se rukom po prsima.

“Zanimljivo. Vidim kako bi se to desilo...Niko od mene ne zna bolje koliko su nam slični. I oni su proživeli ono što smo mi proživljavali.” Osetio je goruću kiselinu u stomaku za koju je znao da je sasvim u njegovoj mašti, jer prirodno, budući duh, anđeo ili ne, koja glupa ideja, kome je to palo na pamet? Gospodi pomiluj. Očito nije imao stomak koji bi goreo, ali je ipak goreo, kao i njegove reči. “Bez obzira gde sam se nalazio, iste stvari su se dešavale istim ljudima.”

Jovanka se prekrsti i reče uz duboko poštovanje, “Da, i oni su Božiji miljenici.”

Dušan prasnu u smeh, zabavljen Jovankinom 'poniznošću.' “Ali, oni sebe ni blizu ne vole onoliko koliko ih mi volimo,” reče on i još se nasmeja, znajući da ona neće shvatiti da se bezazleno njoj smeje. S ljubavlju.

“Ali moraju” reče ona, njeno lice pogođeno brigom. Iako je već trideset pet godina u Raju, još uvek je imala iskrenost osamnaestogodišnjaka. “Kako su se snalazili a da nisu sami sebe voleli?”

Dušan se ponovo nasmeja i prekrsti ruke na grudima, “Ne znam, ali mi je bilo zanimljivo gledati.” reče on.

Jovanka je nastavila sa svojim objašnjenjem. “Znači to se dešavalo. Njoj su rekli da je Hrvatica, i ništa o nama ne zna. Sve što joj je rečeno je da su Hrvati bolji od Srba. Ali, budući prava srpkinja, ne može da podnese ljude koji misle da su bolji.”

U Dušanovom mozgu, tek tako, puče vrteška slika iz života Lesli. “Ah, imao si ti milosti prema meni Gospode,” pomisli on zahvalan za brzi odgovor, a onda uze Jovankinu ruku.

“U stvari ovo je savršeno!” reče on, toplo se rukujući s njom. ”Tvoja devojka je upravo ona prava za mog dečka. Vidim da ćeš ti uskoro biti moja nova sestra. Dođi da ti kupim malo šljivovice. Hajde da nazdravimo za sreću naše lepe dece.”

Pošli su do crkvenog bara da sebi kupe šljivovicu. Neki od okolnih rajeva su smatrali da je skandalozno da crkva ima bar, ali su oni u Srpskom raju misli da to baš ima smisla. Niko se neće suludo napiti u crkvenom baru. Ne, samo će malo upiti gozbenog duha alkohola kako bi hteli, i ostaviti to na miru.

Zagrejani rakijom Jovanka i Dušan otpevaše nekoliko pesama sa veselom grupom koja je pevala u crkvenom baru.

“Pa, sestro moja,” reče on, “kad možemo započeti ovu postolovinu?”

“Što pre to bolje”, odgovori ona.

“Pa, onda da krenemo!” reče on skačući oduševljen. “Možemo ga uhvatiti u njegovoj sali za predavanja.”

“Njegovoj šta?”

“On je asistent profesora”'

“O!” reče Jovanka, široko se smešeći, obrvice uzdignute, impresionirana. “Idemo.”

“Idemo,” ponovi on.

“Ne, ne, moram da se presvučem. Hoću nešto drugo da obučem.”

On se dobronamerno nasmejao. “Jednom žensko, uvek žensko.”

“Hvala lepo,” reče ona.

“Ali zašto bi bilo bitno šta nosiš? Ionako nas skoro nikada i ne vidi.”

“Nije stvar da budem viđena. Stvar je u celom iskustvu. Hajde pođi samnom. Imam baš stvar za tebe da obučeš.”

“Za mene?”

“Da, imam plan.”

Povela ga je do male kolibe koju je delila sa svojim mužem, Srđom. On nije bio onako gizdavo zgodan kao Dušan. Imao je svetlo braon kosu, i bio srednje visine. Delovao je kao neko ko ima dobrodućnu brilijantnost. Voleo je istoriju i koristio je svoje znanje da opremi jednostavni dom svim ukrasima srpske seljačke kolibe devetnaestog veka, uključujući i grubi kameni pod, grubo tesani nameštaj i mirišljave trave koje su visile sa greda ispod okomitog krova koji je malenoj prostoriji davao osećaj kupolaste kapele.

Uzdignuti oganj je bio u samoj sredini, i koristio je za zagrevanje i kuvanje, tačno ispod otvora u centru krova. Služio je više kao ukras nego stvarano za upotrebu, jer u srpskom Raju nikada nije hladno i niko uistinu nije bio nikada stvarno gladan. Samo pomišljanje bi proizvelo bilo koje omiljeno jelo, bez da se ikada neka životinja morali klati.

Jovanka ga uze za ruku i obrati se Dušanu, "Moj Srđa je bio jedan od samo 30 ljudi, od 40.000 u našem okrugu, koji je imao fakultetsko obrazovanje, pohvalila se ona, poslednje reči razgovetno izgovarajući. "Nemaš pojma koliko se moj rečnik poboljšao od kako sam ga upoznala. On me sasvim očarava rečima."

"Drago mi je što smo se upoznali," reče Srđa, "I ne zamerite mojoj ženi, ona se nikada ne hvali sobom. Samo sa mnom. Jako je to postiđujuće."

"Ljubav mog života" objasni ona Dušanu. "I post-života." Onda se obratila Srđi. "Dušan misli da ima pravog momka za našu Lesli. Odvešće me kod njega." Raspletala je pletenice. "Dušo hoćeš li sa nama? Upravo ćemo sad tamo."

"Pa, dobro," reče on. "Treba li i ja da se presvučem?"

"Pa i ne, mislim da bi ovo bolje stajalo Dušanu."

Dušanu je dala odeću dok je išla i sama da se presvuče. Kad je izašla blistala je u lepoj odeći 'hipi dece cveća' u šarenoj bluzi, farmericama zvoncarama, ogromnim naočarama za sunce i cipelama sa platformom. Stavila je preko čela traku sa velikim, uzdignutim plastičnim cvetom na sred čela. Srđa je bio veseo.

Proverila je Dušanovu odeću. "Odličan si kao hipik," rekla je.

"Da, stvarno, moram priznati da mi ovo odgovara," reče on i sam u cvetnoj košulji sa širokim reverima, zakopčanom samo do pola grudi da bi se pokazale njegove muške maljave grudi. Već je imao dugačku kosu.

"Spreman?" reče ona.

"Naravno, idemo." Dušan uze njenu ruku, a ona je držala Srđinu, dok su sve troje stajali rame uz rame. Okrenuo se da ih pogleda da bude siguran da su svi na njegovoj talasnoj dužini, jer su morali veliku razdaljinu da pređu po toj osnovi.

Klimnuo je glavom kako su krenuli i stupili među univerzitetsku studentariju koji su užurbano trčkarali u raznim pravcima između raskošnih hrastova i staro-gotske arhitekture. Bio je to Čikago Univerzitet. Godina 1976.

Jovanka je bila oduševljena. Bio je to prekrasan jesenji dan, od prijatnog povetarca je zlatno hrastovo lišće šuškalo. "Kako divan trg," reče ona. "Oduvek sam sanjala da idem na fakultet. Sada vidiš zašto sam htela da se obučem kao ovi domaći. Danas, i ja sam devojka sa faksa."

"A ja sam 400-sto godišnji momak sa faksa," reče Dušan.

"Ja sam ovde ponekada, tridesetih godina, upadao na predavanja," reče Srđa. "Jovanka je propustila da pomene da je većina mog fakultetskog obrazovanja stečena krišom."

'Stvarno," reče Dušan. "Koja dobra ideja. Da li se mesto puno promenilo?"

"Mesto je isto, ali ljudi sasvim drugačije izgledaju."

U stvari, u gunguli 'domaćih' obučenih onako kako su bili obučeni, sa vrlo šarenim majicama koje su se u bojama takmičile sa zlatnim lišćem. Svuda je bila 'velika' kosa. Velike afro, jevro frizure, velike kovrdžave mase neuredne kose, dugačke, prave kose koja je viorila na povetarcu. Neki su bili konzervativno obučeni, ali je ovde 'tiha većina' jasno bila manjina.

Dušan ih je sproveo do jedne od starih gotskih sala na predavanja o istoriji Islama. Sala je bila ispunjena mladim ljudima, crnim, braon a samo je jedan plavooki, plavokosi dečko sedeo napred. Bio je to dečko Bosanac, čiji su se ujak i ujna upoznali sa Malkolm X za vreme boravka u Meki. Bili su vrlo ubeđeni da je upravo o njima pričao u svojoj autobiografiji – plavooki, plavokosi koji su ga ubedili o humanosti evropljana.

Tri duha su odlutala do prvih redova razreda i procenjivali ga. Dušan šapnu Jovanki, "Zašto šapućem? Niko nas nemože čuti. Uvek zaboravljam." Onda je vrlo bučno upitao da li može da pogodi koji je Danijel, iako je tada, u to vreme još uvek bio poznat po imenu Hakim koje je, pre nekoliko godina uzeo dok je istraživao Islam.

Ona je pregledala skupinu bistrih, zgodnih mladih ljudi, a onda zatvorila oči. Ispružila je ruke ispred sebe.

Srđa se nasmejao. "Njen Gajgerov merač," promumlao je Dušanu.

"Njen šta?" upita on izgubljeno.

"Izvinjavam se. Zaboravih da to nije iz vašeg doba."

Nakon pregledanja grupe, Jovanka pogleda prema Dušanu i prstom pokaza prema 'bratu' sasvim običnog izgleda, srednje visine, širokih ramena, jasno braon kože u kojoj se normalno, udobno osećao, okruglog lica visokih jagodica, s prirodnom frizurom, što će reći njegovom prirodnom grguravom kosom, kratko ošišan, sa vrlo svetlim očima. Iz njega se izlivao osećaj nekoga ko želi da vidi, a ne da bude viđen. Dušan se široko nasmejao i klimnuo glavom. Jovanka uzbuđeno požuri niz prolaz među redovima i sede pored Hakima (Danijela).

Profesor, Amerikanac, crnac sa fesom je upravo završavao predavanje. "Dakle, da zaključimo, u tom periodu istorije, u Inkviziciji, kada su Jevreje spaljivali ili gonili u okean, islamske imperije su sprovodile stepen religijske tolerancije nepoznate igde, oslobođene progona i nasilnih preveravanja. Ima li pitanja?"

"Naravno, sem," prošaputa Jovanka, "kad su krali naše osmogodišnje dečake."

Hakim podiže ruku. Kad je to video, profesor je skoro uspeo sakriti svoj namršteni izraz kad je prozvao Hakima. "Izvoli Danijel?"

Čulo se nekoliko uzdaha od osoba koje su shvatale odnos ova dva čoveka, i znali da profesorova iznenadna upotreba Hakimovog hrišćanskog imena, Danijel, je nagoveštavala profesorovo omalovažavanje Danijelovog otpada od blagoslova Islama. Bar onoliko koliko je ono postojalo na njegovom fakultetskom odelenju.

"Koja je Vaša procena o praksi danka u krvi?"

"O čemu?" Profesor malo zažmuri.

"Praksa u Otomanskom carstvu da kradu najbolju i naj pametniju ne-muslimansku decu, svaki peti osmogodišnji dečak, terajući ih da pređu u Islam i nasilno terajući u vojsku i službu za Carstvo."

Većina studenata se okrenu na svojim stolicama da ili zure ili zvaraju u Danijela, opijeni skandaloznim odvijanjem skolastičke jeresi. Bar na tom odelenju.

Danijel je terao dalje. "Procenjeno je da je 3,5 miliona dečaka ukradeno samo iz Srbije za vreme 530-togodišnje okupacije. Bili su to janičari, odnosno, nasilnici koji su sprovodili brutalnu državnu politiku porobljivanja na narodu svojih roditelja. Postoje čak i slučajevi kada su roditelji, izluđeni tom praksom, odsecali prste svojim sinovima čineći ih osakaćenim, da bi ih zaštitili od toga da budu ukradeni. Janičari su bili osnovno stanovništvo današnjih Muslimana Bosne, Bošnjaka." Plavokosi dečak iz prve klupe ljutito se trgnu.

Jovanka je bila van sebe. Prebacila je ruku preko njega i slatko ga poljubila u obraz. Onda se on pomeri na sedištu, bliže njoj, i nasloni se rukom na taj obraz.

"Sviđa mi se ovaj dečko!" uzviknu ona Dušanu koji je ošamućeno posmatrao. "U pravu si. Savršen je. Moj heroj!"

Jovanka je bila u Raju Sedme Generacije.

Sledila je novog re-Hristijanizovanog Danijela kući dok su Dušan i Srđa išli iza.

Pratili su Danijela do njegovog stana. Tamo je već bila njegova devojka. Zaprepašćena Jovanka se sredila smestivši se da posmatra.

Devojka se zvala Tina, sićušna, svetlooka, svetlo smeđe kose sa izrazom lica heruvimske naivnosti, zaobljenog savršenim krugom paperjaste razbarušene kose. ćaskala je sa Danijelom svojim mekim, visokim glasom dok je pravila dva sendviča od topljenog sira na maleckom šporetu apartmana.

Kad su počeli da jedu, zaćutali su.

Jovanka je upravo htela da stavi ruku na Tinina ramena, da otkrije o čemu to ona razmišlja, kad je Dušan povuče u dnevnu sobu.

"U pravu si," reče ona. "Ne treba da se mešam."

"Ne brini, ne moraš," reče on.

"Kako to misliš?"

"Ovde se nešto kuva. Videćeš. Ima nekih stvari, kao čir na dupetu, koje mogu samo da puknu."

"Uh, gde nađe taj prizor?" reče ona smejući se.

Pridružujući se njenom smehu, zapita je u šali, "Šta, da nisi imala jedan?"

"Ne, ali je moj muž imao."

"A ti si bila ta koja je morala da ga probije?" Upita Dušan.

Bacila se na kauč smejući se, i zaboravila svu nervozu oko Tine.

* * *

Danijel je sutradan imao sastanak sa profesorom kome je bio asistent, istim onim čovekom sa kojim je dan pre toga imao onaj sukob u učionici na predavanju.

"Kakvo je ovo sranje?" upita profesor X.

Vrata pretrpane kancelarije su bila otškrinuta. Profesor X je preskočio i zatvori ih.

Dušan, Danijelov Angeo Čuvar, je uvek voleo da prolazi kroz zatvorena vrata i, nonšalantno to i činio. Smestio se u stolicu sa strane da posmatra razmenu.

Profesor podiže spajalicom povezan dokument i mahnu ka Danijelu. "Zloupotrebe Maorskog i Otomanskog Carstva?'

"Da, pa?" reče Danijel.

"Uspećeš," reče profesor. "Igrajući direktno u čovekove ruke." Bacio je papire na sto ispred Danijela.

"Ne igram se ja ni sa kim," odgovori Danijel. "Jednakost je nešto malo više iznijansirana od ičije partijske linije – mora biti i o moći i nemoći. Tako to ja osećam i nije me briga koja grupa policijske misli pokušava da me gura. Da li su moji argumenti ispravno odbranjeni ili ne? To je jedina problem za koji imaš pravo da se obratiš. Kojigod komad istine je privukao moju pažnju i koji želim da istražujem je sasvim moja stvar."

"Pa, jesu li?'"nastavi Danijel.

"Jesu li šta?"

"Jesu li moji agrumenti dobro odbranjeni?"

"Nisam ih još pročitao."

"A, tako. Ovo su akademski standardi koje imamo ovde." Danijel podiže papire i pruži ih profesoru. "Nadam se da ćete uživati." Napustio je kancelariju. Profesor je bacio papire na ormar već natrpan papirima. Oni skliznuše na pod izgužvani, gde ih je on i ostavio.

Dušan se zadržao tu dok profesor nije otišao. Primetio je fes na polici i hteo da ga pogleda. Probao ga je i pogledao se. Skino ga je i čitao Aramejski.

'"Vernici su kao braća.' Pa brate, ti si uzeo nešto naše, pa ću ja nešto tvoje.' Stavio je fes na glavu i izašao s njim. Lepo mu je stajao. Srećom setio se da ga prebaci u svoj svet bitisanja, baš pre nego što bi ga sekretarica odelenja videla kako sam tumara niz hodnik.

* * *

Danijel i Tina su jeli sendviče u malom neuglednom kafeu u Bogoslovskoj ulici. Svoj život je započeo kao nečije prednje dvorište. Bar sa hladnim narescima je bio na dugačkoj terasi, a mušterija bi prešao tri stepenice da bi nešto naručio, a onda seo za jedan od majušnih kafanskih stolova, onamo gde je nekada bio deo travnjaka ispred kuće.

Danijel napuni usta prženim krompirićima. "Šta me zaista razluđuje," reče, "je de se ja ustvari osećam krivim što tražim tu finansijsku pomoć, stipendiju."

"Pa zašto, dragi?" upita ona.

"Nije što me zabrinjava šta će drugi reći o meni. Već, iako je on guzica, ja razumem sve što je on do sada uradio i zašto. Ne želim to da povredim. Ali ovaj koncept koji istražujem, je veoma značajan. To je ideja koju su velikani uvek razumevali i zato su bili oni koji su uvek borbu vukli naj dalje unapred.

"Trik nije u tome da belci vide našu ljudskost. Nego da vide svoju. Kad to možeš, onda si slobodan i svet se menja. I zato me fascinira ovaj rad."

"Au, dragi, to je duboka misao." Ona pogleda u njegove oči i osmehnu se. Dodirnula je njegovu ruku i uzela nekoliko krompirića. "Nije on u stvari guzica,' nastavio je on. "Nisi ni ti. Zaista on misli da si ti talentovan. Baš pre neki dan je to i rekao."

"Ali, razumeš li ti u čemu je stvar?" upita Danijel. "Vilkerson je glavni za dodelu Manson stipendija. Ista rasistička guzica sa kojim se stari dobri Ralf X morao boriti kao lud da bi mu prihvatili disertaciju, a onda ponovo da se bori da bi ustanovio Odelenje za Islamistiku.'

"Shvatam." reče ona i dodirnu ga za ruku.

Kasnije te nedelje Danijelu je stiglo pismo sa Univerziteta da je njegovo mesto asistenta profesora ukinuto.

* * *

"Dođavola, šta je sad ovo?" zahtevao je Danijel kako je uleteo u profesorsku kancelariju. Vitlao je otkaznim pismom u ruci, ali je imao sasvim novi "dođavola, šta" izraz na licu kad je otvorio vrata.

Tina je sedela Ralf X-u u krilu.

Danijel se razbesneo. Previše za reči. Previše da bi se usudio na bilo kakav potez, sem jedan. Ispunio je molbu za Manson Stipendiju uz ogroman osećaj zadovoljstva.

Čim ga je spustio u sanduče, počeo je da razmišlja o Tini. Njegov košmarni duh je nestao. Njegov slatki košmarni duh je nestao. Probudio se maštajući o Tini okrećući sa na praznu stranu kreveta, ali shvatajući da je prazan samo kad otvori oči.

Nema ona pojma u šta se upustila. Setio se svoje majke i kako je na kraju bila strašno mršava, kako otcepljena od ostatka sveta izgubljena u okeanu depresije. Najveći njen greh u životu je bio što je bezuslovno volela nekoga ko je nemilosrdno varao.

Baš kao i njegova majka, i Tina se uputila u ništa sem nesreću sa čovekom kao što je Ralf. Morao je da je upozori. Pozvao je i tražio da se nađu kod kafea u Linkoln ulici.

Bila je to neobična zgrada trouglastog oblika koja se nalazila na raskršću tri ugaone ulice. Seli su napred za sto tako da su odjednom mogli da vide sve tri ulice.

"Da li hoćeš da budeš sa mnom ili ne, moram da te upozorim o takvim budalama," reče on. "Ti si ta koja će biti povređena. Njemu neće pasti ni na pamet da prihvati bili kakvu odgovornost."

Tinino detinje lice je ostalo pasivno, nepotreseno. "Danijele, stvarno mi je žao da sam bila takva prema tebi. Stvarno mi je stalo do tebe, ali jednostavno nisam u tebe zaljubljena. A za Ralfa nisi u pravu. On me stvarno voli. Sigurna sam u to. Danijele, pogledaj me, on nije tvoj otac. Ovo nije ista situacija. Dirnuta sam da brineš o meni iako imaš sve razloge da me mrziš. Zaista si divan, divan momak. Znam da ima tamo neko ko tebe traži. Sigurna sam u to. Samo to nisam ja."

Nakon nekoliko nedelja Danijel je saznao da je postao dobitnik naj veće stipendije u istoriji Fonda Manson Zaveštanja.

* * *

Nema Slučajnosti

Jovanka je išla za Danijelom kroz fakultetske hodnike. Već nekoliko nedelja je radila na tajmingu. Prošli su pored visokog momka svetlo braon kose koje se zvao Nikola. Jovanka je gurnula knjigu iz naramka koji je Nikola nosio na Danijelov put.

"Izvinite...žao mi je." rekao je Nikola dok su se oba momka sagnula da dohvate knjigu. "Baš sam trapav," nasmeja se, "sinoć je bilo malo mnogo šljivovice!'

Danijel primeti na koricama knjige Ćirilicu. “Koja je to vrsta Ćirilice? Upita on. “Ruska?”

“Ne,” odgovori Nikola. “Srpska.”

“Umeš da čitaš Srpski? Bez zezanja?”

“Pa brate bio bih nikakav da ne mogu,” nasmeja se Nikola.

“Imam stipendiju da napišem disertaciju o Otomanskoj okupaciji Balkana. Ima novca i za prevodjenje. Možda bi te interesovalo.”

“Uvek me brate zanima lova. A i ta tema me uvek zanima.”

“Pa ko je to rekao da nema slučajnosti?” rekao je Danijel dok je kretao u Nikolinom pravcu.

Jovanka prebaci ruke preko ramena obojice i poljubi ih u obraze. “I nema, kad sam ja tu!” uzviknu razdragano. Danijel odsutno dohvati svoj obraz.

“Znači ti si na trećem stepenu?” upita Danijel.

“Da, jesam.”

“Jesi li ovde završio fakultet?”

“Na Hovardu,” odgovori Nikola.

“Stvarno,” reče Danijel, iznenađen da bi Nikola išao na, istorijski gledano, crnački fakultet. “Zašto si izabrao Hovard?"

Nikola prebaci ruku preko Danijelovog ramena, “Onako, izmedju tebe i mene, brate,” reče ubedljivo, “prijatnije se osećam među crnim Amerikancima nego belim. Vi ste mi bliskiji. Nas dvojica smo kao ogledalo, ali ništa ti ja ne govorim što i sam nećeš videti dok budeš pisao svoju disertaciju. A i ja ću pomoći. Rado.”

“Vrlo zanimljivo,” reče Danijel.

“O,” reče Jovanka nestašno, “bićeš ti mnogo više fasciniran kad ja završim s tobom.”

Danijel se osmehnuo.

“Predpostavljam šta znači brate, upita a Nikola potvrdi. “Mora da si taj običaj pokupio na Hovardu.”

Nikola prasnu u smeh. “Idi u Srbiju brate, pa ćeš i sam videti.”

* * *

Srđa je mnogo razmišljao o razgovoru koji je imao a Danijelom, dok je mladić spavao. To je važna tehnika Angela Čuvara - pričanje sa živima u njihovim snovima. Nadao se da će popričati sa Dušanom o razgovoru, ali je prvo morao da pronađe tog nevaljalca. I sam koristeći poslednju tehniku Čuvara, koja je uvek četrdeset ili pedeset godina ispred one na zemlji, morao je da usredsredi svoju pažnju za neobično dugačak vremenski period, preko 25 sekundi, pre nego čto bi linija potrage u njegovoj glavi prikazala Dušanov položaj na mape.angeli.Bog. Izleteo je napolje, uživajući u transkontinentalnim pejzažima ispod sebe. Sviđalo mu se da putuje na istim visinama i pri istoj brzini kao veliki prekookeanski avioni.

Bila je neobično bistra noć, samo svetla grada i zvezda, skroz preko pejzaža. A onda, eto je, plutajući u Karibskom zalivu - galija iz 16. veka. Gde drugo naći Dušana? Osim, kako je, za ime sveta, došao do galije iz 16. veka?

Tada je već svitalo - prizor tropskog raja od koga zastaje dah - nebo i voda su se prekrasno presijavale u crvenim, narandžastim i zlatnim bojama. Mogao je videti Dušana naslonjenog na ogradu duž pramca broda, kako peca. "Naravno," pomislio je Srđa, "savršeno vreme u toku dana za njega da ima mesto za sebe, pre nego što turisti preuzmu sve."

* * *

Sa pramca broda Dušan je zaškiljio u daljinu. Mogao je da se zakune da je video nekoga u daljini ko je lagano pikirao nadole, kao da je padao na zemlju, nogama prvo, ali je pri kraju usporio, kao da ga je zahvtio padobran. Sem što, dovraga, nije bilo padobrana. Onda je ortak sleteo na vodu, elegantno kao što se mačka dočekuje na sve četiri. Direktno se uputio prema Dušanu, po vodi. Da, hodajući po vodi, sasvim mirno, kao da to mačka radi svaki dan.

"Zdravo brate!" uzviknuo je Dušan Srđi kad je ovaj stao oko deset stopa od broda, i deset stopa niže od mesta gde je sedeo Dušan, koji mu je rekao, "E to je bio jedan baš fini, čisto srpski nastup."

Srđa je pogledao naviše ka njemu i žudno mu se nasmejao. "Ne misliš da je i jedan drugi angeo mogao da savlada tu tehniku?"

"Dođavola, nema šanse, i ako bi ti mogao da popenješ svoju žalosnu guzicu, imam ja ovde jedan štap naročito za tebe."

Fina, čvrsta šipka i kalem su se odjednom materijalizovale sa njegove leve strane, a Srđine oči su zasijale ka zavodljivoj stvari. Bez apsolutno ikakvog napora, lagano je preskočio deset stopa naviše i seo na ogradu neusiljeno kao što bi seo na sofu u sobi.

"Kakav ugođaj!" uzviknuo je.

Dušan mu je pružio malu skampu da upotrebi za mamac.

Srđa je posmatrao malo stvorenje kako se uvija u njegovoj ruci. "Jadno stvorenje," rekao je.

Dušan je mahnuo glavom. " Šta očekuješ od mene da uradim, čoveče, da ti stavim, dođavola, mamac?"

"Ne," rekao je Srđa, smešeći se na Dušanovo zezanje. "Mogu ja sam da stavim svoj mamac." Ako je trebalo da služi kao angeo Čuvar, morao je da živi po zemaljskim uslovima i ponovo prekali sebe u patnjama svih stvorenja Božije kreacije. "Svoje najbolje razmišljanje imam dok pecam." Zaćutao je duboko u mislima. Nakon trenutka je pogledao prema Dušanu, "znaš, tvoj način govora me podseća na crne Amerikance."

"Pa, gde dođavola misliš da sam bio poslednjih 400 godina? Koliko crnih Amerikanaca misliš da ima, prosečnih ljudi na ulici, koji to mogu reći? A? Bio sam sa njima duže nego oni sami. Ali, zašto si me naveo da kažem 'ti ljudi?' Nema 'tih ljudi.' Ima samo 'nas.'

"Baš si u pravu. Moje izvinjenje. Nisam tako nameravao. Mislio sam to kao kompliment, da si, u svo to vreme, uspeo da održiš akcent jezika tvoje majke, ali ima i kvalitet svesne namere, otkrivajući svoj drugi, američki akcent - da je moja izjava podrazumevala sticanje - je više tvoje prirodno stanje, za šta si savršeno u prvu, je jedini mogući rezultat 400. godišnje upotrebe.

"Znaš, to je naj duža đavolja presuda za koju sam čuo. Kako to radiš? Lično ja, ne mogu ni misao tako dugo da održim."

Srđa se zakikotao, a onda skrenuo sa teme. "Pogrešno sam rekao da naj bolje razmišljanje obavljam dok pecam. Od nedavno, to je za vreme mojih ćaskanja sa tvojim pra-pra-pra unukom. Razmišljanje tog momka je revolucionarno!"

"Naravno," rekao je Dušan čačkajući zube istim onim bodežom kojim je isekao mamac. "Video sam to kako vekovima dolazi."

Srđa je nastavio, uzbuđen, "i njegov deda je vrlo interesantan. Koliko dobro ga poznaješ?"

"Znam ga, naravno, jako dobro," rekao je Dušan. "I on je moje dete. Oni su na mojoj direktnoj muškoj liniji. Oni to ne znaju, ali je njihovo pravo ime Kraljević."

"Stvarno!" rekao je Srđa. "Sinovi Kralja."

"Da," rekao je Dušan. "Oni su srpski prinčevi. Zar ne vidiš?"

"Da," odgovorio je Srđa. "Sad kad si to spomenuo, vidim. Oni podsigurno imaju sklonost ka Carstvu Nebeskomm. Izgleda kao da su oboje oduvek bili savršeno sigurni da će izabrati da budu tačno ono što jesu."

"Upravo tako," rekao je Dušan. "I stvarno su nešto posebno. Nemati izbora šta moraš biti, i ipak to odabrati. Oduvek sam se dođavola tome divio.

"Nije to kao što je bilo za nas," nastavio je. "Svaki od nas je birao da bude rob, da bude čovek i stoji uz svoje, robove, bez obzira koliko teško to bilo. Sve što je iko od nas morao da uradi je bilo da pređe u Islam i bude slobodan čovek, to i nadzornik robova naših bližnjih. Ovde je bila suprotna patnja."

"Da," odgovorio je Srđa. "U pravu si, obe jesu patnje."

Dušan je zavriskao. "Vrlo smešan izbor. Odlučiš da budeš čovek i budeš uz svoje bližnje, koji stalno rade neko ludo sranje, pa se upitaš, 'Šta ja, dođavola, radim plaćajući sve ove dažbine samo da bih bio sa ovim ludim ljudima?' A kad dođe Turčin dotle da ti gurne taj kolac u dupe," rekao je misleći na nabijanje na kolac, "onda zaista sebi postaviš to pitanje."

Srđa se nasmejao, "ali, ljudi su pod takvom prinudom uvek malo ludi."

"Naravno, svi to znaju, i zato podnosiš svu njihovu zbrku. Zašto ih je tako lako voleti i tako te lako mogu izludeti. I zašto ta tvoja devojka podnosi toliko mnogo tog ludog sranja od njenog dečka. Nekakav princip. Ona ima u sebi taj 'podnosi, trpi' gen u svom DNK."

Srđa je upitao, "kako je došlo do toga da su tvoji potomci izgubili trag svog imena?"

Dušan je zatresao svoj štap pri udici, ali ništa se nije desilo. Odgovorio je, "moj sin od koga je Danijel potekao, je, naravno, znao svoje ime, ali je on u svom selu bio poznat po imenu klana svoje majke, kao što je bio tada običaj. Njegov sin je bio vodič za Engleze dok je vršio špijunske delatnosti na Englezima za klan, u isto vreme. I Englezi su ga takođe znali po imenu njegovog klana.

"Ovaj unuk je oženio hrabru Diolan devojku koja je pobegla od Engleza. Trebalo je da vidiš tu vatrenu lepoticu. Sijala je poput somota. On je bio lud za njom. Ali se onda njihov svet raspao. Njihovog prvorođenog sina, Tomasa, kad je imao osam godina, su ukrali neki trgovci robljem."

Srđa je odmah primetio ironiju da su engleski trgovci robljem, bez da su to znali, kopirali otomansku praksu krađa osmogodišnjih dečaka. "Kakvi Turci!" uzviknuo je.

Dušan je nastavio. "Umro je pokušavajući da spase Tomasa. Ali je Diolan majka preživela. Ona je postala strelac i skrivala se među krošnje drveća. Englezi su pričali užasne priče o njoj."

Oba čoveka su se nasmejala.

"Tada sam ja bio u svetu Čovan duhova i, naravno, i u srpskom Raju, i postao totalni zavisnik od Čovan običaja da pazim na svoje potomke. Bio sam sa tim dečakom Tomasom, svakog dana njegovog teškog života."

Iskreno je pogledao u Srđu, pogođenog. "Ovde je, znaš, bilo gore. Ovde si imao ono jednako Turčinu koji ti je tačno ispred lica," stavio je svoju ruku nekoliko inči od svog lica. "Svaki dan, lajući na svaki tvoj pokret. Možeš li to zamisliti? Pravo mučenje?"

Oči su mu bile napete, ožalošćene. "Mi i sami, verovatno koristimo izraz 'jebem ti majku'mnogo, ali ovde nije bilo Hajduka po brdima, koji su se svetili, lupali po gužicama te jebače. Ovde su se sramote deđavale svo vreme, ne osvećene."

"I o tome sam razmišljao," rekao je Srđa saosećajno.

"Iako je, naravno, bilo spontanih osveta, ali su odmah sretale smrt." Dušan je nastavio, postajući ogorčen. "Bez osvete! Bez odbrane!"

"To je nešto unutrašnje," rekao je Srđa. "Kad izgledaš tako različito od slobodnih ljudi, gerila rat postaje nemoguć."

"A?"

"Razmisli o tome" odgovorio je Srđa. "Mi smo oduvek bili naj bolji u našoj gerila borbi, jer smo lako mogli da se pretvaramo da smo obični nadničari, ili da se obučemo kao Bošnjaci i da njih špiuniramo. A i tu su bili oni neki ukradeni janičari dečaci koji su prebegli od Turaka i, sa sobom doneli svoje vojničke veštine. Bili smo ugurani pravo u oružani otpor. Ovde je bio suprotna krajnost. Tačno suprotno. Samo nenasilni otpor se mogao vršiti."

"Na to je moj Toma nabasao," rekao je Dušan. Na kratko je zaćutao. "I Toma je, znaš, pazio na Danijela. Pravi princ. A sada je on svetac koji pazi svu svoju decu, i, kao lud, ih usvaja. On je #1 naj zauzetiji Angeo Čuvar, tri decenije uzastopno."

"Mora da je to bilo pre mog vremena. Nisam čuo," rekao je Srđa.

Dušan je poknuo prstima i široki ekran se pojavio sa kolažom Dušanovih muških potomaka koji se, direktno povezivao do Danijela. Srđa je proučavao, počevši od levo. Pokazao je na prvog, "to mora da je tvoj sin. Toliko ti liči."

"Da, bio je, od svih mojih sinova, onaj koji naj više liči na mene."

"Imao si ih još?"

"Imao sam mnogo više."

"Koliko?"

"Dvadeset šest."

"Sinova? To je samo sinova? Neću ni pitati za ćerke."

Dušan je izgledao iskreno svebivljiv, imajući ogroman osmeh savijene glave. "Bolje nemoj," rekao je. Onda je ponovo pogledao u ekran. "Pogledaj tog zgodnog dasu pored njega. To je Toma, onaj o kome sam upravo pričao."

Dušanov unuk Toma je bio jednu četvrtinu Srbin, jednu četvrtinu Čovan, i jednu polovinu Diolan. Imao je naj lepše Dušanove crte, izražajne obrvice, njegovu visinu i fizički izgled, iako oštrije definisan. Imao je to Afričko svojstvo kome je nedostajao ekstra sloj sala, tačno ispod kože, koji je postao tako popularan na drugim mestima za vreme Ledenog Doba. On je imao, od svoje Čovan bake gustu, sjajnu, crnu kosu, iako vrlo kovrdžava.

A od svojih dvoje Diolan bake i dede imao je nežno zaobljenu strukturu kostiju koja se pažljivo hvatala delikatnošću izražavanja, koju je nasledio od svoje Čovan bake. Njegova koža je bila tačno na sredini skale nijansi. Imala je Siena odsjaj, a ipak mnogo sjaja koju je njegova Diolan majka posedovala.

Onda je slika njega oživela i on je izašao iz okvira.

"Zdravo gospodine," rekao je mladi čovek, pružajući ruku Srđi.

"Tomo," rekao je Srđa, "ovo je Srđa Mrkalja, moj dragi prijatelj."

"Moje zadovoljstvo," rekao je Srđa. "Jedva sam čekao da saznam o tvojoj porodici. U stvari, čast mi je da vas sve znam."

"Čast je moja, gospodine," odgvorio je Toma. "Vidim da je deda pričao o meni, pa sam pomislio da se pridružim. Kao što možete videti, moj izgled je bio dosta neobičan za to vreme i mesto. Celog mog života, ljudi bi zastajali i zurili u mene. Iako, bez obzira gde da sam bio, oni bi videli dovoljno bliskog u meni da bi znali da nisam potpuni stranac. Ako bi me, ipak, izazvali, počeo bih da im propovedam iz Svete Knjige. U mojoj mladosti je bio jedan uštrojeni starac na plantaži na kojoj su hteli da me porobe, koji je o tome pričao neprestano. 'Pokaj se i biće ti oprošteno,' ja bih propovedao. Ne zaboravi, to je bilo samo nešto čime sam se igrao, da bih držao ljude da me ne uznemiravaju.

"Nikada neću zaboraviti vreme kada sam, na ulici, zaustavio vrlo pijanog mornara i to mu rekao. Mornar me pogledao naj većim krivicom-zahvaćenim pogedom koji duša može izraziti, i počeo da kuka velikim jaucima. Bilo je tu nekoliko posmatrača koji su ćuteći gledali. Onda je mornar počeo da ispoveda o putovanjima u kojima je učestvovao, donoseći robove u Novi Svet. Na početku je bio samo dečak, i nije imao pojma u šta se upustio. Užasi su za njega bili previše. Videći tu lepu devojku koja mu se sviđala, silovanu. To je bilo naj gore od svega.

Dušan se ponisno ubacio, "Kasnije u svom životu, mornar je napisao pesmu o tome. Nešto kao o tome kako neverovatna milost. Neki Amerikanci to ne znaju, ali su oni mnogo od svoje religijske revnosti dobili od svetaca kao što je moj unuk."

"Deda, ukazuješ mi čast," rekao je Toma malkice se poklonivši.

"Oh, prestani sa svim tim plemićkim sranjem. Prvi srpski kralj u 500 godina je bio svinjski farmer, koji nije umeo ni da čita ni da piše. To je naša vrsta elegancije, stila. U stvari, naša omiljena vrsta."

Toma je nastavio svoje izlaganje, "u početku sam samo bacao iz Svetog Pisma, a onda sam primetio kako ljudima oči zasijaju kad im tako propovedaš. Jednom tako zagledani, ostavljali su me na miru. Dosta dobro je to išlo. Dodao sam još toj ulozi, to je sve što mi je bilo, u to vreme. Što sam to više radio, shvatao sam koliko je to moćno i sa koliko toga mogu da se provučem, zbog toga.

"Onda sam jednog lepog dana shvatio da je razlog što to deluje bio jer je to stvarno. Moćno je i stvarno.

"Neki ljudi su mislili da je to moje poništavanje, ali su potpuno pogrešno razumeli. Ja sam dobio naj veću nagradu. Onu koja nikada ne prestaje."

Nasmešio se za sebe, kao da je razmišljao o blaženstvu, i nestao isto onako brzo kao što se i pojavio. Samo je statička slik ostala na ekranu.

Srđa je gledao za njim, "Šta je bilo sa njim?"

"Raspet. Tehnički, išiban na smrt, ali ipak raspet. Pomogao je nekim ljudima da pobegnu, onda odbio da šiba neke druge."

Srđa je ćutao, duboko pogođen, tom mišlju. "Ovo je smrt sveca. Mogu videti zašto si tako ponosit."

Srđa je osetio ugriz i naglo povukao svoj štap. Usledila je borba i izvukao je svoj ulov. Fina morska pastrmka je bila na udici. "Lepotica," rekao je. "Šta radiš sa ulovom? Pustaš ih?"

"Ne," rekao je Dušan. "Ostavi je tamo na palubi. Staviću je na terasu stare žene u gradu za koju svi misle da je luda. Ona nikada ne pita kad ih nađe, tačno zna odakle dolaze. Ona je još jedno od moje dece."

"Dobra ideja," odgovorio je Srđa.

"A ti si mislio da to ja samo sebi udovoljavam. Pokušavam da ovde budem svako jutro hraneći to moje siroto dete."

Dušan je puknuo prstima. Malo žalfije mu je, niodkuda, palo na dlan. Ponovo je puknuo prstima i plamen se pojavio na vrhu njegovog prsta. Zapalio je žalfiju i zamazao ribu koja je dahtala, dimom. Stavio je svoju ruku na nju i rekao Čovan molitvu. "Hvala ti sestro za dar tvog života." Riba je prestala da dahće, kako je njen riblji duh skliznuo nazad u vodu na mesto gde je položila svoja jaja.

"Pa, šta je bilo sa generacijama koje su sledile Tomu?" upitao je Srđa.

Dušan je odgovorio. "Lep niz svetih ljudi. Ono što ovde zovu propovednici. Kao i kod kuće, kad sveti ljudi preuzmu ulogu vođstva, nakon što Turčin pobije ili pokupuje sve naše vladare. Treba da ti kažem da su moji momci doprineli strategiji koja je ovde dovela do Rata za Oslobođenje, što zovu njihov Građanski Rat. Prvi na svetu nenaoružani borci. Trebalo je 1800 godina od kako je Hristos pozivao na tu strategiju, ali je narod, ropski narod, konačno to izveo."

Srđa se introspektivno osmehnuo i dodao. "Skidam šešir."

"Daaa, bilo je to dosta vešto," osmehnuo se Dušan, laktom gurkajući Srđu sa strane. "Oni su dobili da beli Amerikanoti biju njihovu bitku za slobodu za njih!" Nasmejao se. "Gledanje toga je bilo preslatko."

"Da," rekao je Srđa smejući se, "To je teško i zamisliti kao da mi navedemo Turke da vode rat između sebe oko toga da li bi trebalo da budu finiji prema nama."Dva Čuvara su se slatko nasmejala.

Dušan je pokušao da zakaši još jedan ulov, "pa, šta je to što je moj dečko rekao da te tako oduševilo?"

* * *



Danijel je, pri prvom svetlu, bio polu budan. Njegova soba je gledala na Istok. Jarka svetlost se poigravala oko ivica roletni. Odlutao je ponovo u san. Njegov deda je seo na drugu stranu kreveta.

"Šta dečko još radiš u tom krevetu? zahtevao je deda. "Sunce se već pojavilo ima deset imanuta. Kako misliš da uradiš svoje poslove, zezajući se tako u krevetu, pola dana?"

"Budan sam," odgovorio je Danijel, a onda lako zahrkao.

"O čemu smo mi ono juče pričali? Dečko, slušaš ti mene?" Deda je stavio svoje sne-slušajuće slušalice, zvanično Čuvarsko izdanje.

"Naravno deda, ja tebe uvek slušam." Danijel je sada bio u dubokom snu, oči su mu letele okolo, iza kapaka.

"Dobro onda, sada kad imam tvoju potpunu pažnju, ovo je tajna koju je moj pra deda preneo meni. On je bio jedan od velikih. Nije me briga koliko se trudiš da ga nadmašiš, nikada nećeš. Samo sačuvaj svoju smernost o tome, čuješ me?"

"Da, deda," odgovorio je Danijel, potpuno pričajući u snu, s obzirom da je sada deda bio tamo sa njim. "Ali, ti si mi to rekao kad sam imao osam godina. Sada sam odrastao. Jesi zaboravio?"

Začulo se kucanje na vratima spavaće sobe. Bio je to Srđa. Na Dušanov predlog, on je posetio Crnački Baptistički Raj, da potraži neke od Danijelovih skorijih rođaka i ukaže im svoje poštovanje. Danijelov deda ga je, naravno, pozvao da svrati kad god hoće. "Nemoj čak ni misliti da čekaš na pozivnicu. Samo svrati."

"Nadam se da ne smetam, Časni," rekao je Srđa.

"Oh, ne, ni naj manje, gospodine." Časni Edmonds je odgovorio, koji je skliznuo iz unutar Danijelovog uma nazad u sobu da pozdravi Srđu. "Molim, uđite."

"Mnogo Vam hvala," odgovorio je Srđa.

Časni Edmonds se okrenuo svom unuku. "Danijel, ovaj gospodin, g-din. Srđa, je došao skroz iz Ujedinjenog Raja da te upozna.

Danijel je promumlao u snu, samo je kraj bio razumljiv "...vas upoznam."

Časni je nastavio sa upoznavajem, "On je i sam iz dugovečne vrlo progonjene manjine, koja ima strašne probleme. Užasno nasilje, gore nego bilo koje drugo sa kojim sam se nosio. Na tom nivou. Sećaš se Rozvud-a? Rasnih Nemira u Tulsa (Oklahoma)? Oni su upravo prošli kroz period kada je svaki grad bio Grinvud. Svi u isto vreme. Svuda. Preživeti pet stotina godina Džim Kro stila ropstva, mislim, okrutna verzija, samo da bi završili u istrebljenju kao gamadi. Ne zamislivo. U stvari, to su oni ljudi za koje si toliko zainteresovan - Srbi."

Danijel se malo razbacao po krevetu, uznemiren, kao da je sanjao da je porodični trogodišnjak upravo izleteo na ulicu. Ispustio je čudan, izopačen zvuk koji je zvučao nešto kao "huh?"

"Vidiš" rekao je Časni laktom dirkajući Srđu. Njih dvojica su još uvek stajali pored kreveta, gledajući Danijela. "Rekao sam ti da je opsednut."

"Da, da, čuo sam. Tako smo zahvalni za njegov interes, iako moram da kažem, upravo smo komentarisali o tome koliko je vama, na vačem kraju, bilo gore."

"Zahvaljujem na osećanju, gospodine," rekao je Časni. "Ali Holokaust na tom nivou mora biti poštovan kao takav. Ako vi i vaša deca i dalje imate dar života, uvek ima nade za novi dan."

"Pa," rekao je Srđa, "valjda treba da se složimo da se ne slažemo. Mi mislimo da ste vi gore prošli, a vi mislite da smo mi gore prošli."

Dve simfonijske note, završavajući u duru tektonske uzlazeće note, su se čule odozgo. Dva Čuvara su pogledala gore, zabavljeni potvrdom odozgo koja se odnosila na njihovo anđeosko ponašanje, takmičeći se u ispravnom maniru oko toga ko me je bilo gore.

"Pa, od nas se to sada očekuje, zar ne Časni? osmehnuo se Srđa.

"Naravno gospodine," odgovorio je Časni.

"Ali, kao što sam rekao," nastavio je Srđa, "mi smo vrlo zahvalni na vašem interesovanju. Mi smo naj bolje čuvana tajna Evrope, ili ispravnije, njena naj gora tajna, naj bolje čuvana."

"No, Danijel," nastavio je Časni, upućujući svoj glas Danijelu. "On je razumljivo opsednut da pronađe alternativne strategije. I on dosta dobro zna da je to sve ono o čemu smo mi ovde pričali za poslednjih 400 godina, koja manje ili više."

Onda je Časni šapnuo Srđi, "ništa nećemo pominjati o tvojim planovima da on oženi tvoju kumicu."

"Ne, to bi delovalo sasvim arogantno," složio se Srđa.

"Siguran sam da je ona divna devojka," nastavio je Časni, "ali nema rezona preuraniti."

Vratio je svoju pažnju na Danijela. "Rekao sam mu da je više nego dobrodošao da uskoči. A i vama kažem, bila bi čast sa njim podeliti."

Danijel se više nije mučio da priča sa Srđom. Pričao je u svom snu. "Zdravo." Osmehnuo se.

Časni je Srđi dao par snove-slušajućih slušalica.

Kad se našao sasvim u Danijelovom snu, Srđa je mogao videti Danijela, ne kao mumlajućeg spavača, nego se pre pojavio Srđi kao sasvim probuđen, živ od ideja, sedeći na krevetu, vrlo uzbuđen da mu se obraćao.

"Tako mi je drago da Vas upoznam!" rekao je Danijel.

"To osećanje je podsigurno uzajamno," odgovorio je Srđa. "Tvoj deda mi je pričao o tvom interesu za moj narod. Tako sam srećan da to čujem. Kako je došlo do toga da si se zainteresovao za nas? Nije uobičajena pojava u tvojoj zemlji."

"Ja to samo znam u svojim snovima. Ako biste me pitali kad sam budan, bio bih glup ko kamen, ali ja u stvari imam dalekog pretka odatle. On se nekada igrao samnom, kad sam bio mali, a on i sada dolazi da sa mnom proćaska, ponekada, ali samo kad sanjam. Ničega se ne sećam kad se probudim, ali sam siguran da ima svog upliva."

"Ah da," uskliknuo je Srđa. "To su razgovori koji mogu biti naj uticajniji." Namignuo je u pravcu Časnog. "Oni sada imaju izraz za to - ispod praga svesti."

"U moje vreme, mi bi rekli da je došlo od duha. Ta ideja mi se više sviđa."

"Uistinu," rekao je Srđa Danijelu, "Ne možeš imati samo jednog pretka određene vrste. Ako imaš jednog, imaš hiljade tim redom. Ali, zapamti, biti srpskog porekla je kao homeopatski lekovi. Što je tinktura više rastvorena, time je snažnija." Nasmejao se.

"Hoćeš ti to da odaš sve naše tajne?" najavio je duboki glas koji se pojavio u sobi, nekoliko sekundi pre spikera. Bio je to Dušan.

"Tu si," rekao je Danijel. "Dugo se nismo videli."

"Nije tačno, gnjido," odgovorio je Dušan. "Svratio sam, eto prošle nedelje u tvoj san. Ti samo nikakvo sranje ne pamtiš."

Danijel se osmehnuo Srđi. "To sam ja, gnjida koja nikakvo sranje ne pamti." Onda se ponovo okrenuo Dušanu, "o čemu smo prošle nedelje pričali?"

Dušan je nastavio, "pričali smo o tome koliko je bitno verovati u ono što se mora uraditi. Čovek to mora. Morali smo verovati da je to bila Božija namera da budemo tako strašno bijeni i porobljeni. On nas je spasavao da ne bi postali oni odvratni ljudi koji tako zlostavljaju druge. Na kraju dana, mi smo narod koji će

preovladati, ali samo ako odbijemo da i sami postanemo ogavni zlostavljači. Mislim, samo pogledaj na te Engleze. Oni su bili svačija kučka, vekovima, i šta su sa tim uradili? Kako su opljačkali slavu koju su mogli dostići od svega toga? Okrenuli su se i postali naj veći kolonizatori svih vremena! Kakva bruka!"

Danijelove oči su igrale zabavljene Dušanovim rečima. "Drugim rečima," objasnio je Srđi, "Civilizacija pokušava da se podigne na viši nivo. Da se podigne za jednu recku. Biti deo proganjane manjine je," prebacio se na glas smešne iskrenosti, "Misija od Boga."

"Šta je, dečko?" upitao je Časni. "Je l' se ti to plašiš direktne konfrontacije sa Svevišnjim? Uvek moraš uspeti, koja ono beše reč?"

"Ja to moram da sekularizujem? Ja samo mislim da je korisno prevesti."

"Oh, tako ti definišeš svoju 'svešteničku službu?'" rekao je rukama imitirajući znake navoda.

"Ne moramo, uopšte, tako da zovemo," nežno je odgovorio Danijel.

"Siguran sam da ne moramo."

"Mislio sam da ste došli ovde u posetu zbog onoga što ja jesam, a ne zbog onoga što ja nisam," dobronamerno je gunđao Danijel.

Starija gospoda se priklonila, "Pa, o čemu si ti, u poslednje vreme, razmišljao?"

"Seti se onoga što si mi nekada govorio o načinima kako savladati zlo? Kad sam ti rekao da sam shvatio da kauboji nis bili na mojoj strani? Moja strana je bila više kao strana Indijanaca. A ti si mi rekao da je potreban naj jača vrsta ljudi da bi se pobedilo u takvoj poziciji?

"Ponekad se pitam šta to znači," nastavio je. "Naš svet se nešto malo promenio od Šesdesetih, ali sada su Sedamdesete i imamo tako dugačak put da idemo. Pa, koji je sledeći korak? Ako smo uznapredovali u tome da nateramo dominantnu kulturu da nas vidi kao sebi ravne, onda je sledeći korak da mi vidimo da su oni nama.

"Bio sam u dvoranama za predavanja gde sam često bio jedina crna osoba u toj prostoriji, i pogledam okolo i javi se impuls da se osetiš zastrašenim, van svog mesta. A to nema smisla. Devedeset pet posto od tih ljudi, svi beli, imaju pretke koji su, za poslednjih sto godina, bežali iz ropstva, kmetskih odnosa neke vrste, do nekog nivoa. Mi nismo suprotnosti, nismo svetlosnim godinama udaljeni, oni su na istom đavolskom kontinuitetu koji su i moji preci zauzimali. Pa, zašto ja onda ne mogu pogledati ovu gužvu ljudi, i to osećati? Zašto je ne mogu osećati to drugarstvo? To zajedništvo?

"Znam bestraga dobro, čak iako su im prodali iluziju da to nasleđe njih ne pogađa, da pogađa. Mogu videti po svojoj porodici koliko dugo ta vrsta generacijske nevolje istrajava.

"Postoji samo jedan razlog, jedna reč za to - rasizam - koji stvara iluziju polariteta na tu temu. Dakle, ako ja hoću da dejstvujem na agenciju te situacije, šta da uradim da preokrenem tu iluziju? Kako da vidim ko zaista stoji iza američkog zataškavanja? Kako da počnem da pobeđujem ovaj iluzorni polaritet superiornosti/ inferiornosti? Kako sebe da obučim da ih vidim kakvi su zaista? I to je zašto sam postao tako zainteresovan za Srbe," rekao je Danijel.

"Zašto?"

"Jer je to apsolutno naj lakše mesto da se započne."

* * *

Srđa pomaže Lesli okok žestokog napada
na rasizam, Čikago 1976

Srđa je bio ohrabren pri verovatnoći da bi Danijel mogao odgovarati njegovoj kumici, Lesli, kojoj je bilo potrebno spasenje iz Tuđine. Ako ništa drugo. sigurno bi bili dobri prijatelji. Ali, za sada, pitanje je bilo, kako bi mala grupa njihovih Čuvara mogla da njih dvoje sastavi. On je o tome razmišljao dok su on i Jovanka bili sa njom u njenom stanu.

On nikada nije mogao da ukopča šta je to što je Lesli toliko različito izgledala od Jovanke. Nešto je nedostajalo. Biološki su bile bliske, bliske rodjake, i po karakterikama kao da su bliznake, ali je neka neiskazana srž nedostajala u Lesli. Gde je Jovanka blistala, Lesli je tužno podbacila. Molio se da je Jovanka u pravu i da će njeno provodadžisanje nešto dobro učiniti za Lesli.

Srđa i Jovanka su ležali na Leslinom krevetu odmarajući se naj bolje što su mogli u buci koja je dolazila od Lesline prastare mašine za kucanje marke Underwood. Srđa je voleo da piše sa njom. Pored vremena kada je sanjarila, to je bilo vreme kada je naj lakše pričao sa njom.

Voleo ja da sedi pored nje na novo-ošmirglanom drvenom podu koji se sijao kao da je odsjaj sunca, vek ranije zarobljen, kada su hrastovi, od koga je postao pod živelo, i medju oštećenim starim gipsanim zidovima. Zidovi su bili uokvireni ukrasnim lajsnama koje su provirivale ispod mnogih slojeva farbe koja se decenijama nakupljala. Posmatrao je gornje lajsne na drugom kraju sobe, kao red zuba koje su mu se osmehivali sa deset stopa visine, kad je iznenada prestalo Leslino kucanje po dirkama mašine. Ustao je da pročita gde se zaglavila.

Osnovni problem je bio očigledan. Ispod naslova gde je trebalo da bude njeno ime, bilo je ime njenog decka - Redži Vilson. Pretvarala se da je ona u stvari on! Kad će već jednom ona biti svoja, samo svoja?

Srđa je shvatao zašto je to ona radila – shvatao da je sve što su je učili učinilo da baš nikoga ne zanima šta ona stvarno misli, nego samo njihove predpostavke. Niti je ikoga uopšte zanimalo kako se ona osećala o tome kako je svet proganjao nju jer je bila sa svojim dečkom, crncem. Dan ranije on je načuo kad je rekla da izgleda da niko baš nema pojma odakle ona dolazi. Naravno, to je bio problem. Ali, nije ni ona. Bukvalno.


Continue reading this ebook at Smashwords.
Download this book for your ebook reader.
(Pages 1-29 show above.)